“Bila sam srećna, ponosna i beskrajno zahvalna babicama a posebno mojoj doktorici što mi je priuštila divan prirodan porođaj”. Mama Indira podelila je saanama svoja dva iskustva sa porođaja…
Već dugo imam želju da napišem svoju priču zato što znam da će koristiti mnogim ženama, baš kao što su i meni značile priče koje sam čitala dok sam strahovala od porođaja. Da, veoma sam se plašila, te će moja priča biti malo duža…
Moj drugi sin danas ima tri meseca, a prvi je jedanaestogodišnjak. Prvi put sam se porađala u svom rodnom gradu u Srbiji. Imala sam 21 godinu, bila u lošem braku i bila veoma draga među svojom rodbinom. Drugi put sam se porađala u 31. godini, ali ovaj put sam bila u divnom braku i sa mnogo manje onih koji me vole (ali verujem da su ipak uz mene).
Moj drugi sin danas ima tri meseca, a prvi je jedanaestogodišnjak. Prvi put sam se porađala u svom rodnom gradu u Srbiji. Imala sam 21 godinu, bila u lošem braku i bila veoma draga među svojom rodbinom. Drugi put sam se porađala u 31. godini, ali ovaj put sam bila u divnom braku i sa mnogo manje onih koji me vole (ali verujem da su ipak uz mene).
Iskustvo sa prvog porođaja: Lekari su bili grozni, doživela sam nervni slom!
Prva trudnoća je bila divna, školska, ne znam kako obzirom da sam svakodnevno trpela psihičko i fizičko nasilje. Dobila sam bolove na dan termina i u bolnicu stigla otvorena. Bila sam veoma hrabra (iako je za mene sve to bilo nepoznato) – ni glasa nisam pustila. Bila sam usredsređena na disanje, dok su se doktori prema meni ophodili kao prema životinji ili čak i gore.
Nisam imala napone, samo jak bol koji nije prolazio. Primljena sam u 11 ujutru u porodilište, a porodila sam se u 16:20. Fino, rekli bi mnogi, i relativno brzo za prvorotku. Rodila sam zdravu bebu, 3.500 grama tešku i dugu 52cm. Malo su me isekli, ali to nije bilo ništa naspram psihičkog maltretiranja koje sam doživela na porođaju. Nikad neću razumeti zašto, trudila sam se, slušala, bila tiha, a doktor je čak u jednom momentu podigao ruku da me udari! Zašto?! Kako je to moguće, pitala sam se. Dva sata posle porođaja doživela sam nervni slom, a takvo stanje se nastavilo naredna tri meseca. Jedva sam se oporavila psihički, ostala sam bez kose, ali sve je to moj sin izbrisao, svu muku i jad kroz koji sam prošla…
Iskustvo sa drugog porođaja: Veliko hvala mojoj doktorki u Banjaluci!
Kada smo moj sadašnji muž i ja poželeli bebu, nije sve išlo glatko. Posle jedne izgubljene trudnoće usledila je još jedna. Nadala sam se da će ovaj put sve biti u redu, ali, naravno, strah me nije zaobišao. Plašila sam se da li će sve proći kako treba. Imala sam divnu doktoricu koja je znala za moje muke i trudila se da sve to prođe kako treba. U sedmom mesecu se javio ogroman strah od porođaja. Shvatila sam da su ostale posledice i da se, zapravo, nikad neću psihički oporaviti od prvog porođaja. Noću nisam spavala od straha, a na epidural sam gledala kao na spas. S obzirom da živim u Derventi, gde imam divnu doktorocu ali nemam ni epidural ni ostale uslove za porođaj, predložila mi je doktoricu u Banjaluci- Aleksandru Rodić. Od 35. nedelje sam išla jednom nedeljno kod nje na pregled. Dogovorile smo se oko porođaja i epidurala. Divna, srdačna, sve naj naj. CTG sam radila u Derventi. Termin je bio 15. april, a kontrakcije sam imala još od sedmog meseca. Dogovorila sam se sa doktoricom da 19. aprila odem u bolnicu, a da mi 20. daju indukciju. Uradila sam nalaze za epidural, a ona mi je obećala da će sve dogovoriti sa anasteziologom i da ja ne brinem o tome. Strah je rastao iz dana u dan, ali ja sam imala epidural! Ujutru 19. aprila, posle završene papirologije na prijemu, odveli su me na odelenje. Obavili su sve potrebne preglede i sve je bilo ok – plodova voda bistra, CTG uredan, te su mi zakazali indukciju za 7 ujutru…
Prva trudnoća je bila divna, školska, ne znam kako obzirom da sam svakodnevno trpela psihičko i fizičko nasilje. Dobila sam bolove na dan termina i u bolnicu stigla otvorena. Bila sam veoma hrabra (iako je za mene sve to bilo nepoznato) – ni glasa nisam pustila. Bila sam usredsređena na disanje, dok su se doktori prema meni ophodili kao prema životinji ili čak i gore.
Nisam imala napone, samo jak bol koji nije prolazio. Primljena sam u 11 ujutru u porodilište, a porodila sam se u 16:20. Fino, rekli bi mnogi, i relativno brzo za prvorotku. Rodila sam zdravu bebu, 3.500 grama tešku i dugu 52cm. Malo su me isekli, ali to nije bilo ništa naspram psihičkog maltretiranja koje sam doživela na porođaju. Nikad neću razumeti zašto, trudila sam se, slušala, bila tiha, a doktor je čak u jednom momentu podigao ruku da me udari! Zašto?! Kako je to moguće, pitala sam se. Dva sata posle porođaja doživela sam nervni slom, a takvo stanje se nastavilo naredna tri meseca. Jedva sam se oporavila psihički, ostala sam bez kose, ali sve je to moj sin izbrisao, svu muku i jad kroz koji sam prošla…
Iskustvo sa drugog porođaja: Veliko hvala mojoj doktorki u Banjaluci!
Kada smo moj sadašnji muž i ja poželeli bebu, nije sve išlo glatko. Posle jedne izgubljene trudnoće usledila je još jedna. Nadala sam se da će ovaj put sve biti u redu, ali, naravno, strah me nije zaobišao. Plašila sam se da li će sve proći kako treba. Imala sam divnu doktoricu koja je znala za moje muke i trudila se da sve to prođe kako treba. U sedmom mesecu se javio ogroman strah od porođaja. Shvatila sam da su ostale posledice i da se, zapravo, nikad neću psihički oporaviti od prvog porođaja. Noću nisam spavala od straha, a na epidural sam gledala kao na spas. S obzirom da živim u Derventi, gde imam divnu doktorocu ali nemam ni epidural ni ostale uslove za porođaj, predložila mi je doktoricu u Banjaluci- Aleksandru Rodić. Od 35. nedelje sam išla jednom nedeljno kod nje na pregled. Dogovorile smo se oko porođaja i epidurala. Divna, srdačna, sve naj naj. CTG sam radila u Derventi. Termin je bio 15. april, a kontrakcije sam imala još od sedmog meseca. Dogovorila sam se sa doktoricom da 19. aprila odem u bolnicu, a da mi 20. daju indukciju. Uradila sam nalaze za epidural, a ona mi je obećala da će sve dogovoriti sa anasteziologom i da ja ne brinem o tome. Strah je rastao iz dana u dan, ali ja sam imala epidural! Ujutru 19. aprila, posle završene papirologije na prijemu, odveli su me na odelenje. Obavili su sve potrebne preglede i sve je bilo ok – plodova voda bistra, CTG uredan, te su mi zakazali indukciju za 7 ujutru…
Kada sam konačno legla, dopisivala sam se sa mužem, sinom, prijateljima. Došle su sestre i donele mi dve tablete dukolaks. “Molimmm?!… Nikad u životu ih ne bih popila, želim klistir!” One su se u čudu pogledale (kao da je dukolaks koji izaziva jake bolove bolji od klistira!). Klistirali su me u 22h, a posle toga su mi krenuli blagi bolovi na pet minuta koji su od dva sata postali jači. Nikog nisam zvalada me ne bi spustili u porođajnu salu bez moje doktorice. Tako sam “preživela” do 6 ujutru, kad sam prijavila bolove koji i dalje nisu bili strašni. U salu sam stigla u pola sedam. Svi su bili ljubazni, divni. Prikopčali su me na CTG i pregledali – bila sam otvorena samo tri prsta. Dobila sam dve injekcije za smirenje i indukciju, te su skroz nestali moji bolovi. Veoma sam se obradovala dolasku moje doktorke. Pozdravile smo se i ona je otišla u vizitu. Bolovi su ponovo krenuli, ali ja sam trpela i disala. Smenjivali su se, pregledali me, a ja sam čekala tu epiduralnu anestrezju zbog koje sam se toliko mučila, putovala itd. Doktorka mi je samo rekla da će brzo doći i otišla, a anasteziologa nisam videla ni na mapi. Shvatila sam ja da nema ništa od epidurala, ali šta je tu je, morala sam da izguram. Disala sam i disala bolovi su bili podnošljivi, čekala sam ono nepodnošljivo. Izmeđ svake kontrakcije bila je duga pauza, pa se ja odmorim, pa dišem. Bila sam sama u sali, a zatim su došli i studenti sa profesorkom. Ona je bila beoma ljubazna, držala im je predavanje, a onda je bio praktični deo, te su me oni i pregledali. Šta ću, kontala sa, moraju i oni da uče.
Kada sam osetila pritisak na guzu, nisam znala da su to naponi, ali sam vremenom shvatila. I tada je bilo podnošljivo, te sam i dalje čekala nepodnošljivo…
Kada sam osetila pritisak na guzu, nisam znala da su to naponi, ali sam vremenom shvatila. I tada je bilo podnošljivo, te sam i dalje čekala nepodnošljivo…
Doktorka mi je rekla da je zovem kada osetim napone, ali ja to nisam rekla i ona je otišla. Morala sam da čekam i da se stiskam dok se nije vratila. “Pa ti rađaaaššš!”, rekla je kada me je pregledala.
Napela sam se i nisam prestala da guram dok moj maleni nije izašao ( u 11:10). Bio je težak 3.380 grama i dug 54 cm. Plakao je kao veliki, popio je malo plodne vode zbog čega je bio na antibioticima par dana – ništa strašno. Malo sam pukla pri porođaju, pa su me ušili i izveli na hodnik gde su me čekali moj muž i moj veliki sin. Bila sam srećna, ponosna i beskrajno zahvalna babicama a posebno mojoj doktorici što me pametno “zeznula” za epiduralnu i priuštila mi divan prirodan porođa. Nisam dočekala to “nepodnošljivo” – znači može i tako kad imate prave ljude oko sebe i kad znate da će vam vikanje i plakanje samo uzeti snagu koja vam je preko potrebna jer od vas samo zavisi život vaše bebice u tom momentu, a i vas samih. Sve u svemu, divno iskustvo, sada bih sve ponovila.
Sestrama koje brinu o bebama nisam bila zadovoljna, ali ih opet ne osuđujem jer im nije lako. Hrana je bila divna, kupatilo divno, tuš je bio spas… Sve u svemu došli smo kući šesti dan.
Sestrama koje brinu o bebama nisam bila zadovoljna, ali ih opet ne osuđujem jer im nije lako. Hrana je bila divna, kupatilo divno, tuš je bio spas… Sve u svemu došli smo kući šesti dan.
Sada smo veliki i super napredujemo
Neću vam reći da se ne plašite indukcije, samo ću vam reći da je meni puno pomogla da se otvorim, da se beba spusti, da dobijem bolove i na kraju da se sve ubrza. Znam da ima groznih iskustava, mislim da je ključ u psihičkoj pripremi i pragu bola. Sve u svemu, iza mene je divan porođaj i divno iskustvo i svima vam želim isto, a ako može, još i bolje.
Neću vam reći da se ne plašite indukcije, samo ću vam reći da je meni puno pomogla da se otvorim, da se beba spusti, da dobijem bolove i na kraju da se sve ubrza. Znam da ima groznih iskustava, mislim da je ključ u psihičkoj pripremi i pragu bola. Sve u svemu, iza mene je divan porođaj i divno iskustvo i svima vam želim isto, a ako može, još i bolje.
Mama Indira
(bebolino.org)
No comments:
Post a Comment